Veliki broj uspešnih sportista prošao je kroz Univerzitetski sportski savez Beograda kreirajući njegovu istoriju, ali jedan čovek šampionskog kova izdvojio se od samog početka. Veza između studentskog sporta i legendarnog majstora džudoa Vuka Rašovića izuzetno je snažna i neraskidiva, a celokupna priča počela je 1959., šest godina nakon osnivanja Saveza.

„Kada je pokrenut Univerzitetski džudo klub „Student“, krajem 1959. godine ja sam bio jedan od onih studenata koji se tu našao u samom njegovom početku i od onda do danas sam ostao. Nama je taj naš prvi naziv – Univerzitetski džudo klub „Student“ zvučao nešto posebno. Bio je to jedan od najboljih klubova u državi. Stalno na vrhunskom nivou, sa puno državnih prvaka, balkanskim šampionima, evropskim medaljama, sve smo to uzimali u našem klubu, dok smo imali ravnopravne odnose sa drugima u zemlji. Meni je u Univerzitetskom sportskom savezu i Džudo klubu „Student“ prošla mladost.“

Studentski sport je obeležio život Vuka Rašovića, a neki od najvećih trijumfa u karijeri usko su povezani i sa studiranjem.

„Mi džudisti smo zaista tada bili jedina ekipa koja je bila uspešna na državnom nivou, a 1966. godine bili smo i prvaci države. To je bilo neverovatno, s obzirom na uslove. Kada analiziram svoje bavljenje sportom i kada se setim da sam ja te sportske rezultate postizao iz studentske menze, a dešavalo se nekada da pobedim i neke od najboljih boraca na svetu i da imam mečeve koji traju po 15 minuta. Naravno da nije bilo lako, ali kada si mlad sve te nosi, na teškoće se ni ne obazireš. To se smatra potpuno prirodno. Mi se nađemo, obradujemo se jedno drugome i idemo u Poljsku, idemo u Rusiju idemo u Maribor, Dubrovnik, uzbudljivo sve. Ipak je to bio bolji život od ovih koji su samo učili. A eto, uspevalo se! Ja sam imao neke zvezdane trenutke na Mašincu sa visokim ocenama iz najtežih predmeta, ali mene je džudo bio obuzeo i ja sam rekao sebi ovde ćeš ili opstati ili umreti od gladi.Interesovanje za studentski sport dovelo je legendarnog džudistu i do kancelarije u Balkansoj ulici u kojoj je imao prilike da sarađuje sa veoma značajnim ličnostima jugoslovenskog sporta.

„Tokom daljeg bavljenja džudoom bio sam u situaciji da budem i član upravnog odbora celokupnog univerzitetskog sportskog saveza, kao i da budem njegov potpredsednik. Mi smo imali veoma značajne ličnosti za predsednike u toj našoj organizaciji. U jednom trenutku je to bio profesor Saobraćajnog fakulteta Mikica Arsenijević, inače onaj čuveni half iz fudbalske ekipe koja je u Montevideu uzela medalju. Ja sam imao privilegiju, iako je bila velika generacijska razlika da bukvalno sa njim prijateljujem. On je bio čovek od kojeg se moglo puno naučiti – bio nam je predsednik. Kasnije nam je predsednik bio Mihajlo Stupa, profesor međunarodnog prava na Pravnom fakultetu, vrlo značajna ličnost pravne nauke tada. Sećam se da smo svi hteli što više da povučemo za svoju sportsku disciplinu i svi mislimo da je to što mi radimo boje od onog drugog . Sećam se da je Stupa znao da nam kaže: „Deco zapamtite dobro, bolja je mršava nagodba nego debela parnica“! Mi ga poslušamo, a umelo je to da se zavatri.“

Veza između USS Beograda i Vuka Rašovića je veoma snažna i upravo je naš proslavljeni džudista svedočio brojnim promenama kroz koje je Savez prolazio.

„Ja sam baš emotivno vezan za onu kancelariju. Sama organizacija je prolazila kroz oscilacije, bilo je uspona, bilo je padova. Mora se priznati da joj je u jednom trenutku udahnuo život Stevan Šegrt. Tom čoveku bi trebalo odati neko, sa nivoa republike i grada jedno veliko priznanje za ogromnu energiju koju je on ubacio u organizaciju, on je živeo za to. I kada je došao kod mene da me zamoli da mu budem predsednik, jer je Vladimir Jorga, koji je prethodno bio predsednik, morao negde da ode. Ja sam to prihvatio. Prihvatio sam iz nostalgije, osećao sam dug. Ja sam tu proveo 8 ili 10 godina u sjajnoj saradnji sa njim. Ono što je mene tad privuklo organizaciji bio je taj veliki broj utakmica, veliki broj ekipa koji se takmiče. Tu je vrio život. Ja sam tu imao poziciju engleske kraljice, dolazim dodelim medalje i održim po neki govor. Uglavnom lepo mi je bilo“.

Prema sopstvenom priznanju rad u okviru studentskog sporta ga je pripremio za ono što ga je očekivalo u daljoj karijeri koju je gradio kao vodeći čovek jugoslovenskog džudoa.

Univerzitetski sport je bio neka vrsta rezervoara za vrhunski sport. Nismo bili nezamerljivi, naprotiv, bili smo vrlo primetni. A u krajnjoj liniji imali smo svoj glas u sportu Beograda i sportu Srbije. Slušalo se šta studenti kažu. Mi smo imali odlične rukometaše, rukometašice, košarkaše. Imali smo i odbojku koju je vodio Igor Bogdanoski. Fudbal je vodio Rile, a imali smo i BUSK koji je bio jedan od klubova sa najdužom tradicijom i kao takav je brižljivo na neki način negovan da opstane. Kao neka relikvija fudbala u Beogradu i univerziteta. Ipak je vrio tu život. Nama je to značilo, a na neki način to nam je bila škola kao sportskim radnicima. Ja sam 20 godina bio šef džudoa u velikoj Jugoslaviji. To nije bilo lako, trebalo je voditi sve te ljude sa najraznovrsnijom motivacijom, sa različitim ambicijama, ali me je to što sam imao u univerzitetskom sportu kao sportski radnik na neki način pripremilo i ubedilo da to mogu da radim. Ja sam čovek te organizacije. Meni je bilo veliko zadovoljstvo da budem deo te organizacije i da sarađujem sa ljudima koji su je vodili.“