Kobi Brajant je od početka svog bavljenja košarkom znao da mu je to život. Uprkos dobrim ocenama u srednjoj školi on je odlučio da ne upiše fakultet i da počne profesionalno da se bavi košarkom. Međutim, koliko je zapravo pojedincima teško da se odluče za bavljenje sportom i da kasnije donose bitne životne odluke u svojoj karijeri? Sport sa sobom može nositi veliku sreću, uspeh, popularnost, ali sve to ide ruku pod ruku sa rizikom i piritskom. Osećaj odgovornosti zbog odluka koje moraju da donesu i neizvesna budućnost mogu predstavljati veliki psihološki teret za sve one koji se bave sportom. Mi smo sa sportskim psihologom Tijanom Ćirković Higl razgovarali o ključnim akterima u karijeri jednog sportistе, o sistemskim preprekama sa kojima se individue susreću na početku bavljenja sportom i tokom daljeg razvoja svoje karijere, kao i o pritisku sa kojim se profesionalni sportisti susreću danas.

Veliki broj dece ulazi u određeni sport zbog odluke roditelja ili pritiska svog okruženja. Ćirković Higl ističe da to nije dobar početak, već da je neophodno da se dete samovoljno odluči za sport kojim želi da se bavi.

„Neophodno je da se na samom startu dete ne forsira da trenira, nego da se ono zabavlja, igra i na kraju krajeva promeniti nekoliko sportova. Na početku da su to neke školice sporta, potom da trenira dva-tri sporta paralelno, zatim da se samo dete odlučuje za sport koji mu najviše odgovara i koji mu se najviše sviđa i da polako prelazi na taj jedan sport. Uzimajući u obzir razvoj deteta, najadekvatniji period u kome bi ovo trebalo da se desi je oko desete godine.“

Kako ona naglašava ovo bi trebalo da bude pravi razvojini put u većini slučajeva. Međutim, kao po običaju u praksi se stvari odvijaju na drugačiji način.

„Sami znamo da u pojedine sportove deca ulaze mnogo ranije, kao što je na primer tenis. Deca sa već pet, šest godina drže reket u rukama i ulaganja oko desete godine su već postala ozbiljna. Tu je onda roditeljima u stvari teško da odustanu od nečega u šta su uložili veliki novac. Tad se razmišlja o daljem razvoju karijere i ukoliko dete ima dobre rezultate, roditelji često teško prihvataju odluku deteta da nastavi da se bavim drugim sportom. Generalno je preporuka da deca imaju taj svoj put bez ikakvog forsiranja. Oni nisu budući Đoković, Gudurić, Bogdanović, Jokić, već je važno da se deca igraju, uživaju i da im je lepo, a tek kasnije kada se opredele za dva, tri sporta da se polako osluškuje šta im bolje ide i u čemu se najviše pronalazi. Treba obratiti pažnju sa kog treninga dete dolazi najsrećnije, koji sport se najviše poklapa sa njegovim karakteristikama ličnosti, da li je dete samo po sebi više individualac ili voli kolektiv i saradnju. Na osnovu toga treba podstaći njegov izbor. Roditelji su ti kojima u tom periodu često treba dobar savet i dobro je kada potraže podršku sportskog psihologa, jer je veoma važno da razgraniče svoje ciljeve od ciljeva koje imaju njihova deca.“

Bavljenje sportom danas podrazumeva ranu selekciju što jeste i razlog zbog kojeg praksa ne prati teoriju. Deca veoma rano osete pritisak koji ostavlja posledice po njihov dalji razvoj i suočavaju se sa kritikama od strane trenera, koje kod dece mogu uticati na stvaranje niskog samopouzdanja i negativnog vrednovanja sebe.

„Svim trenerima preporučujem knjigu Priručnik za treniranje mladih sportista. Tu je lepo objašnjeno koliko je važno da na početku, to je do desete godine, deca budu uključena u igru i osećaju se ravnopravnim članom tima. Na primer, ukoliko se dete bavi rukometom i nije previše talentovano, važno je da ono ipak igra i da se zabavlja. Međutim, realnost je da se takmičarski program nameće sve ranije i ranije, a deca realno za to nisu spremna i onda dolazi do tog ranog napuštanja sporta ili do situacije da deca zamrze sport zato što su presedela na klupi, a to nijedno dete neće. Kada su u jednom istraživanju pitali decu da li bi radije sedeli na klupi u ekipi koja pobeđuje ili igrali u ekipi koja gubi, više od 90% dece je reklo da bi pre igrali u ekipi koja gubi. Njima nije poenta u pobedi i porazu, bitnom im je da su tu i da su bili deo nečega. To treba maksimalno da bude ispoštovano. Potrebno je da nema prerane selekcije i onda oni definitivno ostaju u sportu. Ukoliko se prerano suoče sa tim odbacivanjem zato što nisu dovoljno dobri, dolazi do velikog broja dece koja pokazuju veliku nezainteresovanost za bavljenje sportom, a to onda znači uopštenu nezainteresovanost za fizičku aktivnost što je zapravo mnogo veći problem nego to da li će biti sportista ili ne.“


Jedan od važnih perioda u razvoju karijere sportiste poklapa se sa periodom namenjenim za školovanje. Broj obaveza koje dete ima sa polaskom u školu se povećava, a sport paralelno počinje da igra sve značajniju ulogu u životu. Naša sagovornica naglašava da je u tom periodu neophodna ozbiljna požrtvovanost roditelja kao i njihova saradnja sa školom i trenerom.

Neophodno je pronaći trenera koji će dobrobit deteta stavljati ispred sportskog uspeha. Odnosno, onog koji će omogućiti da to dete sutra postane kompletna ličnost. Ključno je da se razumeju, roditelji, trener i škola. Kod nas, uzimajući u obzir da smo država koja nije toliko bogata, taj sistem nije najbolje uređen. Mi imao samo par škola koje su prilagođene sportistima. Međutim, one su uglavnom privatne, pa su i finansije problem. Bilo bi dobro da se taj problem reši kako bi se sprečilo da u budućnosti imamo veliki broj onih koji su socijalni slučajevi jer zbog sporta apsolutno ništa nisu radili po pitanju svog obrazovanja, a na primer sa 20 godina su bili primorani da završe karijeru. Treba sprečiti da dođu u situaciju da nisu stvorili karijeru, zaradili i omogućili sebi nešto, a ujedno nisu imali priliku da se paralelno i školuju i da na taj način nešto naprave“ – naglašava Ćirković Higl i dodaje da deca ne smeju da steknu utisak da je škola potpuno nebitna ukoliko se bave sportom. „Potrebno je naći trenera koji će imati razumevanja, koji će želeti da ima obrazovane sportiste, a ujedno je važno i koliko će roditelji na tome insistirati. Kada razgovaram sa trenerima kažem im da će dobiti dobre sportiste ukoliko su im sportisti dobro obrazovani. Činjenica je ukoliko bilo ko od nas više angažuje svoj mozak na svim poljima on time razvija i kreativnost, a kreativnost je ekstremno važna u sportu. Mislim da treneri moraju i to da imaju u vidu. Što je škrtiji broj informacija koje dete procesuira, to je ono manje kreativno i manje uspešno u sportu. Škola uopšte nije nešto što je kontra od sporta. Mi nismo bogato društvo da bismo znali šta sutradan da radimo sa tom decom koja nisu uspela u sportu, a nemaju školu i nekakvu osnovu za budućnost. Jer sport je rizik i mnogo je više ljudi koji ne uspeju u sportu nego onih koji uspeju.“

Sistem dualnog obarzovanja nije razvijen u Srbiji što za posledicu ima da se brojni pojedinci, svesni rizika koji sport sa sobom nosi, odlučuju da svoju karijeru okončaju kako bi se posvetili akademskom obrazovanju. S druge strane, profesionalni sportisti zbog svojih obaveza nisu u stanju da se posvete nastavku školovanja, već se na ovaj korak odlučuju tek po okončanju karijere. Međutim, naša sagovornica ističe da postoje dobri razlozi zbog kojeg sistem treba da se promeni i prilagodi studentima sportistima.

„Mogućnost dualne karijere kod nas omogućavaju trenutno samo privatni fakulteti. Što se tiče državnih fakulteta znam samo dva slučaja naših vrhunskih sportista koji su završili državne fakultete u roku, jedna karatistikinja i jedan plivač. Tu je zaista neophodno da fakultet izađe u susret pojedincu. Koliko ja znam, kao aktivan sportista imaš pravo da tražiš dva dodatna roka, ali većina fakulteta to ne uzima u obzir. Mi u tom segmentu stvarno kaskamo. Potrebno je i profesori da imaju određenu satisfakciju zbog čega da organizuju online nastavu i poseban rok za dvoje, troje studenata jer to je značajan dodatni trud profesora, koji treba da bude nagrađen. Takođe, postoji jako puno sportista koji poseduju kvalitet da završe fakultete i želeli bi to da urade. Mnogi se za to odluče na kraju karijere. Međutim, jako je dobro ako to neko uspe da uradi paralelno dok se bavi sportom, a ne samo po okončanju karijere jer je tada dosta teže. Na kraju krajeva, nije mu vreme da se tad završava. Činjenica je da se fakultet mnogo lakše završava kada to radimo u isto vreme kada i naša generacija.“


Savremeni sport istovremeno je lep i surov i kada se neko odluči da mu sport postane život neophodno je da prihvati da on sa sobom nosi brojne prednosti i mane. Pred profesionalnim sportistima su brojni izazovi i od njih se zahteva da ispune velika očekivanja, kako od svojih najbiližih tako i od veoma kritične javnosti. Tijana ističe da se oni tokom svoje karijere susreću sa velikim pritiskom koji proističe iz njihove uloge kao uzora i javne ličnosti.

„Profesionalni sportisti su svesni da su uzori, ali osećaju i dužnost prema publici koja ih prati. Naša nacija je dosta zahtevna kao publika. Dosta pratimo i volimo sport, ali smo puni očekivanja da naši sportisi moraju da budu apsolutno najbolji i da je sve osim prvog mesta, zlatne medalje neuspeh. Kod profesionalnih sportista postoje dve stvari, osećaju pritisak ne samo što su uzori mladima već i zato što ne znaju šta će se desiti ukoliko ne nastupe onako kako publika od njih očekuje. Uloga uzora jeste odgovornost za njih u smislu kako će se ponašati, šta će kačiti na društvene mreže, u kakvim situacijama će ih slikati, kako će govoriti o sportu i određenim situacijama. To je ono o čemu većina naših sportista vodi računa. Postoji ta lepša strana u kojoj sportisti uživaju. Vole kad im priđu deca koja hoće da se slikaju, traže autogram i slično. S druge strane malo je teže biti sportista što se tiče naše starije publike, jer su očekivanja zaista velika i mogućnost da danas na društvenim mrežama bilo ko može da ti napiše bilo šta jeste nešto što stvara ogroman pritisak. Javnost je dosta osuđujuća. Iz mog iskustva, sportisti najčešće dolaze kod sportskog psihologa upravo zbog tog velikog pritiska, osećanja griže savesti što nisu pružili ono što je od njih javnost očekivala i onda posledično manjka samopouzdanja i problema sa motivacijom – „Zašto nastaviti dalje kada je to toliko teško?“. To je borba koja je sa jedne strane izazov svakom sportisti da sazri kao ličnost i da izađe na kraj sa tim na način koji njemu prija. Prihvatanje toga da ljudi smeju da rade to što rade i da je stvar u tome da oni ne moraju da budu to što neko zahteva od njih, da ne moraju da nastupaju onako kako drugi od njih to očekuju, to ih zaista rasterećuje. Treba da dođu do nivoa da prebrode te loše stvari i da ih prihvate kao sastavni deo njihove karijere.“

Za kraj razgovora morali smo da se dotaknemo i aktuelne teme i problema motivacije sportista u periodu karantina. Ćirković Higl objašnjava da ćemo o posledicama koje je pandemija virusa ostavila na sportiste moći da pričamo tek po njenom okončanju.

„Više o ovoj temi moći ćemo da govorimo kada prođe ova pandemija. Mnogo sportisti će tokom karantina imati problem sa motivacijom. Ona neće nedostajati kada takmičenja ponovo krenu i kada se ponovo uspostavi neki kalendar. Prosto, sam kalendar takmičenja je nešto što ima motivišuću ulogu. Ovaj sad period, kada se apsolutno ne zna kada će da se održi nešto od sportskih takmičenja, ne zna se da li će se završavati sezone ili ne, da li će se odmah ići na pripreme za narednu sezonu, jeste nezgodan za održavanje motivacije, jer je nezgodno postaviti cilj. U ovom trenutku ciljevi treba da se redefinišu, da se sportista na dnevnoj bazi motiviše da uradi ono što može i da prihvati da ne može da radi sve ono što je navikao. Potrebno je napraviti ciljeve koji će imati tu neku dnevnu vrednost i smisao. To je sada zaista dovijanje i ko bude umešniji u tome da prihvati da je tako kako je, da su resursi ograničeni i da postavi sebi ciljeve koji će ih motivisati na dnevnom nivou, lakše će prebroditi ovu situaciju. Ko bude očajavao što su mu neki planovi propali i što ne zna kako će dalje biti imaće više problema sa motivacijom. To je sada stvar mentalnog sklopa i nekih psiholoških veština kojima su sportisti uspeli do sada da ovladaju.“

 

Autor: Anđelija Milovanović

FOTO: Privatna arhiva