„Ukoliko žele bolje, moraju da pošalju bolje!“ – izgovorio je komentator Slobodan Šarenac aludirajući na košarkašku reprezentaciju Sjedinjenih Američkih Država koju je reprezentacija Jugoslaviije savladala u četvrtfinalu Svetskog prvenstva 2002. godine. Ta pobeda u Indijanapolisu nad domaćinom i favoritom za osvajanje titule bila je korak do besmrtnosti. Tri dana nakon što je pao „dream team“ Jugoslavija je postala šampion sveta savladavši reprezentaciju Argentine u finalu. Bili su to dani velike radosti tokom kojih su neki novi klinci istrčali na košarkaške terene širom države. Nikola Rebić je bio jedan od tih dečaka. Motivisan igrama Bodiroge i drugova zakoračio je u košarkaški svet. Šutirajući na improvizovane koševe maštao je da jednog dana zaigra na velikoj pozornici u dresu sa nacionalnim obeležjima.

Nikola dolazi iz sportske porodice mama mu se bavila odbojkom, a otac kik boksom, pa je prirodno bilo da se i on oproba u sportu. Najpre je krenuo sa plivanjem, potom je trenirao džudo, ali pravu ljubav osetio je nakon što je uzeo košarkašku loptu u ruke. Prve korake načinio je na terenu svoje osnovne škole.

„Nastavnik fizičkog je primetio da treba da probam sa košarkom i od tog njegovog usmeravanja sam krenuo. Treniralo je i dosta drugara iz odeljenja pa nije bilo potrebe za nekim novim upoznavanjima jer smo se znali svi tako da mi je prirodno bilo da nastavim da se bavim kolektivnim sportom“.

Na početku sport je predstavljao neophodnu zanimaciju i najvažnije je bilo samo da se igra. Da li na treningu, času fizičkog ili tokom slobodnog vremena lopta je predstavljala sredstvo koje je povezivalo mlade.

„Trebalo mi je vremena da shvatim da će mi košarka biti usmerenje. Pred kraj osnovne škole uvideo sam da ja to želim, da ću se time baviti i da ću probati od toga da živim. Do tada je više bilo pod uticajem roditelja, da se ne bude na ulici, kako bi se stekao osećaj za kolektiv i zbog socijalizacije.“

U ozbiljniji trenažni sitem ušao je igrajući za Cerak i Partizan gde je stekao radnu naviku i etiku. Potom, je igrao i za FMP iz Železnika, a prvi profesionalni ugovor potpisao je sa Crvenom zvezdom nakon što je postao punoletan. U tom periodu, kao mlad igrač, želeo je da ostane kod kuće pa mu se klub sa Malog Kalemegdana činio kao pravi izbor.

„Tada je Zvezda preuzimala primat i bila iznad Partizana i što se tiče evropskih takmičenja i naše lige. Kao mlad igrač nisam očekivao da ću imati veliku minutažu i puno prostora. Pre svega sam bio tu da kroz trening učim i da nakon sezone, dve dobijem pravu šansu.“

 

Igranje za klub sa bogatom tradicijom i armijom fanatičnih i strastvenih navijača kao što je Crvena zvezda sa sobom nosi dodatan teret. Kako Nikola ističe za tri i po godine koliko je trajao njegov angažman u ovom beogradskom klubu gledao je brojne igrače koji zbog pritiska gube glavu i ne mogu ništa da pogode. Posle svake utakmice slušao je i čitao brojne komentare, posmatrao je različite situacije koje su njemu sa strane nekad bile interesantne, ali postojali su trenuci kada se pritsak prenese i na njih mlađe.

„Ja se nisam naigrao u Zvezdi. Nakon osvajanja zlatne medalje sa mladom reprezentacijom nas par je dobilo ozbiljnu šansu i mislim da smo je iskoristili. U tim godinama glava nije baš najčisitija i mnoge stvari mogu da poremete, naročito mladog igrača. Milsim da je tada jako važno da se okružimo ljudima koji nam stvarno misle dobro Posle svake utakmice tu su razni komentari. Koliko god se mi trudili da to ne čitamo dođe do glave pa te natera da razmisliš. Oko kluba se vrti mnogo ljudi, koji ne misle dobro ni samom klubu i ima mnogo navijača koji samo čekaju poraz da krenu da kritikuju trenera, igrače i upravu celu. Treba biti obazriv i treba se potruditi da učiš na tuđim greškama jer sigurno ih ima. Da mi je sad ova glava u tom periodu sigurno da bi bila drugačija situacija. Opet, ne žalim nijedan trenutak za te tri i po godine koje sam igrao tamo, mnogo sam naučio.

Rebić naglašava da je mentalitet navijača u balkanskim državama isti, nevezano da li je to Srbija, Crna Gora ili Hrvatska. Nakon što je napustio Zvezdu zaigrao je za Mega Leks i Mornar, a iskustvo u srpskom, odnosno crnogorskom klubu omogućili su mu da uoči da se pritisak koji igranje u Zvezdi nosi sa sobom razlikuje od onog koji postoji u ostalim klubovima.

„Zvezda je mnogo veći klub, mnogo ljudi je prati, neuporedivo veći broj navijača u odnosu na Mornar ili Mega Vizuru. Tako da, samim tim kada je gledanost manja nema ni puno pritiska. Pogotovo u Megi gde ljudi znaju da je to klub za razvoj igrača. Njih prate ljudi koji simpatizuju košarku i vole da gledaju mlade igrače.“

Međutim, period proveden u Crnoj Gori imao je svoje specifičnosti. U Bar je došao nakon što je Mornar osvojio titulu u nacionalnom prvenstvu i plasirao se među četiri najbolje ekipe Jadranske lige. Samim tim, očekivanja za sezonu u koju je dolazio bila su velika.

„Tamo je nekako specifična sredina. sve zavisi od nekoliko ljudi, mogu da kažem i od jednog. Igrači se smenjuju kao na traci što mi je bilo čudno. Nije bilo prostora za lošu utakmicu. Dve, tri takve i već se sa strane pričalo o promeni igrača. To svakako utiče i nije lako igrati, naročito igračima sa ovih prostora. Mi smo mnogo više osećali važnost utakmice.“

Pre nego što je prešao u Mornar, Rebić je proveo četiri meseca u španskom Bilbau, klubu koji se u tom periodu borio za opstanak u Ligi. Ovo je bilo njegovo prvo internacionalno iskustvo i susret sa novom kulturom. Kako ističe, Španija je bila izuzetna za život i sve mu je odgovaralo, osim košarke zbog koje je došao.

„Očekivali su od mene da odmah pružim odlične partije, da pomognem klubu da opstane. Na žalost, to nisu mogli da dobiju od mene. Nije bilo onako kako treba. Dolazio sam na treninge i razmišljao samo da nešto ne pogrešim, da ne upadam ostalim igračima u oči previše. Bilo mi je teško i gubio sam samopouzdanje, a bez njega je jako teško igrati, naročito na tom nivou. Ipak, tamo sam pokupio dosta stvari, između ostalog i kada dođeš negde kao stranac, ne prašta se puno. Samo profesionalizam, da se odradi svojih 40 minuta na utakmici, da se odradi trening, nema tu puno druženja van terena. Nisam osetio timski duh.“

Nikola trenutno igra za Jenisej iz Krasnojrska. Klub koji se takmiči u regionalnoj VTB ligi i koji sa klupe predvodi hrvatski stručnjak Dražen Anzulović.

„Ova godina u Rusiji mi je bila najlakša za igranje. Bio je trener sa ovih prostora, našli smo se i dao mi je neku slobodu. Ja sam mu to vratio i mislim da sam iz te dobre atmosfere i opuštenosti dobro igrao. Bili smo zadovoljni i trener i ja i na kraju uprava.“

Odličnu sezonu u Krasnojarsku mladi plejmejker krunisao je i debitantskim nastupom za A reprezentaciju Srbije u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo. Iako je prošao sve mlađe selekcije, u kojima je naučio šta je dres sa državnim grbom, igranje za prvi tim nosi svoju posebnu draž, a različite emocije se prepliću.

„Bio sam srećan, uzbuđen i uplašen kako će to sve da izgleda i da li ću ja opravdati ta očekivanja. Opet krenu preispitivanja, jer bez obzira koliko je sezona bila dobra, sa reprezentaciojom se iskače iz neke komfor zone. Kada sam dobio poziv shvatio sam da je to odlična prilika za mene da izađem iz svog ustaljenog kalupa gde mi sve odgovara i gde mi je sve potaman, da dođem u reprezentaciju i da radim sa čovekom od koga se puno može naučiti i sa igračima koje ja već znam što mi je i olakšavalo sve to.“

Kako sam ističe nastup za reprezentaciju predstavljao je veliku priliku za sve momke koji su zaigrali, a pritisak je postojao više na treningu nego na utakmicama. Razlog za to bio je što je ekipa imala mali broj zajedničkih treninga i sve je moralo da se rešava u hodu što je bilo nezahvalno.

„Što se tiče igara protiv Estonije i Gruzije išlo je svojim tokom. Bio je veći pritisak protiv Gruzije jer se igralo u Pioniru, pred našom publikom. Takođe, treba se u reprezentaciji izboriti i za neku svoju ulogu i sigurno da postoji neka pozitivna konkurencija koja doprinosi pojedinačnom razvoju svakog od nas.“

Tokom prvog FIBA prozora u 2020. godini Rebić je imao priliku da sarađuje i sa predsednikom Univerzitetskog sportskog saveza Beograda prof. dr Vladimirom Koprivicom. Iako nisu imali puno vremena za zajednički rad, svaki savet kondicionog trenera reprezentacije bio je koristan.

„Ja sam sada prvi put radio sa prof. Koprivicom. Ipak, nismo mogli puno da se upoznamo jer nismo imali vremena. Akcenat na treninzima više je bio na košarci. Profesor nije imao puno vremena da radi sa nama, uglavnom je to bilo da se svako drži programa koji je imao u klubu. Međutim, sigurno da sama njegova pojava i savet može da bude koristan, naročito u situacijama gde je sve pod nabojem i kada može nešto da smiri.“

Pored uspešne košarkaške karijere Nikola je gradio i akademsku. Svestan da želi profesionalno da se bavi košarkom nakon osnovne škole upisao je Prvu sportsku košarkašku gimnaziju „Koledž Beograd“. Prema sopstvenom priznanju tokom prve godine niko od učenika nije imao nikakve olakšice u školi, ali u kasnijim razredima je išlo mnogo lakše.

Jedan sam od retkih koji je imao mogućnost dualne karijere. Ceo taj sistem obrazovanja u Železniku znači svima. Jer kada se krene vanredno škola gubi se dosta, a posvećivanje samo sportu je veliki rizik.“

Kada se sa košarakšem razgovara o dualnom obrazovanju neizbežna tema je američki obrazovni sistem. Kako sam ističe, Amerika ga nije previše privlačila ni ranija, a ni sad. Pre potpisivanja ugovora sa Zvezdom bilo je par momenata u kojima je razmišljao da ode „preko bare“, ali nikada to nije bilo previše ozbiljno. Međutim, naglašava da američki sistem daje veću sigurnost jednom sportisti, jer pruža priznatu diplomu i alternativu ukoliku u sportu ne ide kako treba.

„Oni su to postavili baš kako treba. Kod nas je u pitanju kocka, jer taj sistem nije razvijen. Situacija je ili – ili. Imam dosta drugara koji su završili koledž tamo i oni su isto oduševljeni. Jeste naporno, ali kada se završi vidi se da je to imalo nekog smisla. Mislim da je malo teže kod nas da se to prekopira. Potrebno je dosta vremena da se postavi. Drugačiji je ovde mentalitet i pogled na sport.

Odmah po završetku srednje škole Rebić je upisao, a prošle godine i diplomirao, na Fakultetu za sport Univerziteta Union Nikola Tesla. Završio je smer sportski menadžment jer ima želju da po okončanju karijere ostane u sportu. Svima je preporučio da ukoliko im škole izlaze u susret, paralelno treba da razvijaju i sportsku i akademsku karijeru, jer ako je čovek stariji školovanje ide teže.

„Nisam hteo da pravim nikakvu pauzu posle srednje škole. Želeo sam nošen tom rutinom koju sam imao da nastavim i sa fakultetom. Kao i ljudi koji se ne bave sportom i generalno moje društvo, niko nije pravio nikakve pauze. Bilo je prirodno da se upiše fakultet nevezano što sam profesionalni sportista. Mislim da sam uradio pravu stvar.


Reprezentativac Srbije svestan je svih pozitivnih efekata koje obrazovanje ima na pojedinca. Kada je sport u pitanju, odgovor na pitanje da li radi pravu stvar dolazi od najmlađih navijača.

„Mislim da koliko mi značimo toj deci kao uzori, toliko znače i oni nama. Jer kada vidiš decu koja igraju i bave se sportom generalno dobiješ neki povratan efekat ispunjenosti. Ja se nekad iznenadim kad vidim da znaju gde sam igrao i koliko sam poena dao na nekoj utakmici. Tad budem nekako ponosan.“

Indijanapolis 2002. godine je doneo dane velike sreće. Bio je to jedan događaj koji je bio mnogo više od sportskog rezultata. Pobede zlatnih košarkaša stvorile su novu generaciju sanjara među kojima je bio i Nikola Rebić. Danas, ovaj momak odgovara na brojne izazove koje život profesionalnog sportiste nosi sa sobom, a neko je jednom prilikom rekao da izazovi čine život zanimljivim jer oni daju smisao životu.

 

Autor: Anđelija Milovanović

FOTO: Privatna arhiva, Internet prezentacija Fakulteta za sport/ www.fzs.edu.rs