Delegacija Univerzitetskog sportskog saveza Beograda je na poziv svog počasnog predsednika Vuka Rašovića prisustvovala svečanosti priređenoj u čast Ljubomira Ivanovića Gedže, legendarnog rvača i prvog prvaka sveta iz Srbije kojem je posthumno dodeljen purpurno-beli pojas u džudou.

 

Gospodin Vuk Rašović je izrazio veliko zadovoljstvo zbog održavanja svečanosti i zbog odluke da se Ljubomiru Ivanoviću Gedži posthumno dodeli priznanje.

„Pozdravio bih predstavnike našeg rvanja, našeg džudoa, predstavnike Sporskog društva Partizan. Mi ovde imamo čast da imamo i predstavnika Svetske džudo federacije, gospodina Ćurkovića. Pozdravio bih i predstavnike Univerzitetskog sportskog saveza Beograda, jer Gedža je bio uzor mladih, i predstavnike opštine Mladenovac koji uveliko čuvaju uspomenu na njega. Moje kolege i moji drugovi iz rvačke i džudo federacije i ja smo već u septembru doneli odluku da u okviru obeležavanja Gedžine godine vratimo jedan mali deo duga tom čoveku i da mu dodelimo zvanje nosioca purpurno-belog pojasa zato što je Gedža rodonačelnik džudoa u Srbiji. To se malo zna. Džudo je počeo sa Gedžom u Crvenoj zvezdi, a potom je on trenirao svog brata Svetislava Ivanovića i sav Partizan i tako su krenuli veliki i nezaboravni dani našeg džudoa. Gedža, kada je džudo u pitanju, je ostao na neki način u senci njegovih velikih rezultata koje je ostvario u rvanju. Neki ljudi ne smeju da se zaborave, a kada je Gedža u pitanju to je i nemoguće. On je bio ličnost takvog formata i takvog kvaliteta da svi koji su ga jednom u životu sreli ostajali su pod utiskom i tako je bilo u celom svetom. Ja sam imao priliku da se uverim šta on znači među nekim najvećim ljudima svetskog rvanja“, rekao je gospodin Rašović na otvaranju svečanosti.

Plaketu unuci Ljubomira Ivanovića, Snežani Neni Sokić uručio je ambasador Svetske džudo federacije i bivši predsednik Olimpijskog komiteta Srbije Ivan Ćurković.

Snežana Nena Sokić, inače autorka knjige „Prvi“ u kojoj je pisala o životu svog dede otkrila nam je koliko njenoj porodici i njoj znači dodeljeno priznanje.

„Tokom života je zaslužio svo to poštovanje jer kada bih rekla čija sam unuka, ili kada bi neko saznao to divljenje nikada niste sreli. Čitavog života sam se susretala sa tako velikim rečima koje se tiču meni bliske osobe koju ja nisam upoznala. Meni sve znači od priznanja preko neke rečenice koja bi mi otkrila neki deo njegovog karatkera koji do sada nisam imala priliku da dojmim da je bio takav. U njegovom slučaju se ispostavilo da je on bio sve to nešto dodatno, a evo sad kako je i dodao Vuk Rašović na sve njegove uspehe i moralne prednosti, što je bio duhovit, spretan, pametan i fizički je bio lep“, rekla je Nena Sokić i dodala: „Moj deda je bio za mladost. Dosta je radio sa mladima. Mislim da bi njegova tehnika trebalo da se izučava na nekom od sportskih fakulteta jer je on imao neku neverovatnu prepredenost i individualan pristup prema svakom sportisti. Njegova najveća briga je bila motivacija kod profesionalnih sportista. Znači, kako se izobriti sa dosadom i kako motivisati profesionalnog sportistu da bude još bolji. On je dosta pažnje obraćao i na ishranu što je tada bilo nemoguće. On se 60ih godina borio za to da profesionalni sportista, džudista, rvač ne može da donese zlatnu medalju sa namirnicama koje nisu pune proteinima i koje nisu toliko dobre za ishranu. Na svaki segment sportskog života jednog mladića, pošto je bio dobar i sa ostalim sportistima, je obraćao pažnju. Da li oni privatno imaju probleme, kako su spavali, da li imaju finansijske probleme, gledao je da pomogne na svim frontovima. Bio im je i tata i trener i prijatelj i brat„.